 |
 |
 |
||||||
|
Чича
Драгољуб Дража Михаиловић (* 26. април, 1893., Ивањица - † 17. јул, 1946., Београд), познат и као Чича, био је српски генерал који је постао ратни херој у Првом светском рату и који је после водио југословенску краљевску војску у отаџбини, познатију као Четнике у Другом светском рату. Након рата стрељан је од стране југословенских Партизана под оптужбом да је сарађивао с окупатором.
Биографија
Предратно доба
Нешто пре поноћи, како је записано у протоколу крштених, 26. априла 1893, у Ивањици, покрај реке Моравице, рођен је Драгољуб Дража Михаиловић. Дражин отац звао се Михаило, а мајка Смиљана. После Драже, Михаило и Смиљана су добили две ћерке - Милицу 1894 и Јелицу 1895. Милица је преминула млада, 1905. године. Јелица је дипломирала архитектуру у Београду, чим је овај факултет основан, и запослила се у општини града Београда. Стрељана је после уласка комунистичке војске у Београд .
Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу а мајка Смиљана пет година касније. Старање о сирочићима преузео је један од четворице стричева, Владимир.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.
Првог септембра 1910 . године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе војне академије у Београду .
После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. Али уместо на трећу годину студија, тог септембра 1912, 43. класа Ниже школе војне академије морала је у рат против Турака , а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугара .
Дража је био у 2. прекобројном пуку Дринске дивизије, на дужности ађутанта у 1. батаљону, па је био упућен на бојиште. Други прекобројни пук био је у саставу Дринске дивизије, али је придодат Дунавској дивизији 2. позива која се тако састојала од четири пешадијска пука и учествовала је у бици код Куманова. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст. У Другом балканском рату 1913, против Бугара, 2. прекобројни пук је опет био у саставу Дунавске дивизије 2. позива, на правцу од Страчина до Криве Паланке, али је убрзо одвојен и додан Моравској дивизији 2. позива и учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.
Дража Михаиловић је у овој бици учестовао, не као ађутант, већ водник једне пешадијске чете. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је, заједно са целом својом класом, у чин потпоручника.
Одмор после два рата кратко је трајао пошто је избила арнаутска побуна па је Михаиловић кренуо пут Рашке области. После неколико месеци враћен је у Београд на дошколовање. Али већ наредног лета поново замењује школу за ров и из пешадије не прелазаи у артиљерију.
Први светски рат
У Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. Већ 9. септембра постао је и заступник рањеног командира 2. чете 3. батаљона, капетана 2. класе Чедомира Станојловића.
Потпоручник, водник 3. чете 1. батаљона Драгољуб Михаиловић: у борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио: предлог златне медаље за храброст.
Ратну 1915. годину Дражин 3. прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца , почетком јула, да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца. Ту је добио нову дужност: командир 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, Дражин батаљон је расформиран 10. октобра. Тада је Дража прекомандован у пуковско митраљеско одељење, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара .
Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Половином тог месеца отпочела је албанска голгота. У саставу свог митраљеског одељења, Дража се повлачио на потезу Беране-Подгорица-Скадар.
Дражин 3. прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15. фебруара 1916 . године Дража је у саставу митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем 3. и 2. прекобројног пешадијског пука и позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта .
На Солунском фронту Дража је учестовао у борбама на Островском језеру, Горницеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916 , Дража је тешко рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј , па му је понудила службу у позадини . Међутим, Дража је то одбио. После опоравка, вратио се на прву линију фронта, у своју јединицу, априла 1917. године. 
Почетком следеће године, Дража је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани и југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту Дража је унапређен у чин поручника, 25. јануара 1918. године.
Дража је у одликовањима био испред многих. Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату . Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.
Међуратни период
Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913 , он је и сада упућен у гушење арнаутске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу . Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде.
Али Дража се није дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода , уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене! . Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље .
Само неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.
Те, 1920. године, Дража се оженио са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Дража су изродили четворо деце: синове Бранка 1921 , Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду , Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945 . године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду .
Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.
Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.
Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе и стао у ред најелитнијих официра тадашње Краљевине. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу 1930. године.
Пре него што ће отици у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде.
Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године.
Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење ђенералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију , на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића .
Михаиловић је маја 1936. године повучен из Софије и премештен за војног аташеа у Прагу . Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.
Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани . Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић . Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне 3. реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. 
После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану , овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, кад је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду .
Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у енглеској амбасади, немачки посланик Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару , где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника ђенералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.
Други светски рат
Дража ће управо из Мостара, 6. априла 1941, кренути у четврти рат у своме животу. Ратни распоред је гласио: начелник оперативног одељења Друге армије. Мобилизацијско место: Кисељак код Сарајева .
По потписивању капитулације, краљ и влада су напустили земљу. А у Скопљу генерал Недић је одржао следећи говор: "Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сад већ напустили земљу. Врховна команда југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упуства и наређења вам не могу дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио". 
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција је била сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима, одржао следећи говор: "Јунаци!!! Наша је влада, као што видите из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи!"